Milomir Pavlović, za kolege Paja, punih 40 godina zaposlen je u kompleksu Muzeja istorije Jugoslavije, a pet godina svakodnevno je održavao vrt Titove rezidencije.
Na dužnost je stupio 30. jula 1975, uoči dolaska američkog predsjednika Forda.
“Tim dolascima visokih zvanica smo se radovali kao kad vam u kuću dođe drag gost. Naravno, tada je posla bilo i više, jer sve je moralo da bude pod konac. Listak nije smeo da padne. Svako je znao šta mu je dužnost i odgovornost”, kaže šezdesetogodišnji Pavlović.
Od predsjednika nikada nije čuo zamjerku.
“Kada bi prolazio, retko bi nam se i obratio. Od njega niste mogli čuti želje i zahteve, jer je Jovanka bila zadužena za eksterijer i enterijer. Tito je samo jednom prigovorio: ‘Ne secite tu krivu granu. Kriva ona, kriv ja. Staro drvo, star sam i ja. Pa neću valjda živeti sto godina da dočekam da novo izraste?'” “Sećam se i kako bi nas posmatrao dok kosimo livadu ispod Kuće cveća. Znao je da naredi da nam se na terasi postavi sto, iznese gibanica i posluži vino, a rođendan mu je uvek prvo čestitalo osoblje rezidencije”, dodaje on.
Pavlović kaže da je Tito bio više naklonjen životinjama, a da je volio ruže i voće.
“Imali smo dosta stabala jabuka, krušaka, trešanja… On bi često u prolazu ubrao jabuku, obrisao bi je i zagrizao, nastavljajući ka kavezima sa medvedima, da ih nahrani”, sjeća se Paja.
Za razliku od Tita, prva dama bila je stroga i zahtjevna.
“Izdavala nam je u svom ofisu svakodnevno uputstva i zadatke. Znalo se da se u rezidenciju unosi ekskluzivnije cveće – anturijumi, kale, ruže, gerberi… Jovanka je posebno volela streliciju. I kad bi dolazili strani državnici, ona je davala smernice. Imali smo glavnog dekoratera, a jedan je bio zadužen samo da zaliva to aranžirano cveće u srebrnim posudama, jer nije smela da padne kap vode na sto”, kaže Paja.
Kako sam počeo
Posao je uvijek morao da bude završen, dešavalo se da se po cijeli dan radi.
“Stariji kolega i ja radeći nešto, slučajno smo oborili i razbili vazu. Kolega kaže: ‘Drugarice, Jovanka, platićemo’. Njen odgovor je bio da te pare ne bismo mogli da zaradimo za čitav radni vek. Tražila je da pokupimo delove i uvijemo ih u čaršaf, a onda je vaza odneta nekom umetniku na restauraciju”, sjeća se sagovornik.
Da će raditi kod predsjednika pa da će se još baviti baštovanstvom, kao mladić nije ni sanjao. Iz rodnog Brančića kraj Ljiga otišao je u Karađorđevo na odsluženje vojnog roka.
“U to vreme postavljali smo temelj Kuće cveća. Jedan oficir me je primetio i pitao da li bih ostao ovde. Ne govori ni šta bih radio, a zna se, suvišna pitanja se ne postavljaju. Prošao sam sve provere i, eto, ostao do danas”, kaže Pavlović.
Pošto je završio srednju školu i položio za šofera, Pavlović je osim poslova u parku Bijelog dvora, imao pristup i rezidenciji, dobijao odgovornije zadatke.
Za Tita kaže i da je volio da šeta kompleksom, a često ga je viđao u društvu Ljubičića, Markovića, Dolanca, Minića…
“Oštro je hodao. Ide, ide, pa stane, i ne primetite da ima problem sa nogom. Ordonansi su ga u stopu pratili, njih sedmorica na tri-četiri koraka od njega. Nismo smeli ni da se približimo, znao se red”, dodaje on, donosi Blic.
Već desetak godina uz pomoć jednog čovjeka sam održava kompleks na Dedinju. Ispunjen je, kaže, jer je radni vijek proveo na najljepši način – u prirodi.
Izvor: yupapir.info
Primjedbe
Objavi komentar